Старе куће Србије

Кућа је подигнута 1883. године у стилу академизма XIX века. Једноспратна зграда стамбене намене компонована је као угаони објекат са истоветно решеним фасадама. Дворишна зграда, саграђена је између 1878. и 1883. године. Уметнички павиљон, изграђен 1931. године по пројекту архитекте и инжењера архитектуре Војислава Ђокића и инжењера Александра Гавриловића, специјално је пројектован и изведен за излагање слика и скулптура из веома вредне збирке у својини породице.
Ова кућа - осим везаности за чланове породице Вељковић, међу којима је било познатих политичара, правника, официра од утицаја на друштвени, политички и уметнички живот Србије - има и посебан значај у планском решењу комплекса, неуобичајеном за економски и културни ниво средине.

Кућу је подигао истакнути српски државник и дипломата, предводник модерне Србије, Јеврем Грујић, за своју породицу 1896. године. Кућа је урађена према пројекту архитекте Милана Капетановића у духу француског необарока и неоренесансе. Фасадна декорација дело је италијанског мајстора декоративног сликарства Доменика Д`Андреа која подражава технику зграфита што је сасвим редак, готово јединствен пример у архитектури Београда.
Споменик културе од високог значаја, ово је прва зграда заштићена од стране града Београда, 1961. године.
Данашњи потомци лозе Јеврема Грујића, Лазар Шећеровић и Александар Цонић, дошли су на идеју о оснивању Музеја Јеврема Грујића, како би богату српску историју и породичну традицију отргли од заборава и представили је нашој јавности.

Споменик културе града Београда из 1882. године у Господар Јевремовој 39. Обновљена архитектонско–амбијентална споменичка целина од посебног значаја за историју, науку, уметност и хортикултуру обухвата: породичну кућу у неоренесансном стилу, вишенаменски Kултурни центар који кроз реч, покрет, звук и боју уједно пружа и сталну поставку дела породичне збирке уметничких и етнографских предмета, историјских докумената и фотографија и башту, једну од малобројних изворно сачуваних и најуређенијих зелених оаза дунавске падине-врт проглашен за најлепши на Старом граду. Ово је непрекинута прича о неписаном породичном аманету шест генерација једне дорћолске фамилије правника, дипломата, преводилаца, уметника, конзерватора, историчара, дародаваца. Део је програма Интеркултуре и међународне размене средњошколске омладине.

Тик уз врх гребена на Врачару, преко пута дворске баште илити данашњег Пионирског парка, одакле се на југозападу може видети река Сава, а на североистоку река Дунав, налази се од 1875. године ова градска вила.
Данас је то једина (уједно и најстарија) кућа која је сачувана у окружењу старог и новог Двора, Скупштине и Главне поште, јер су остале све вишеспратне зграде.
Људи чије је било имање (кућа са имањем), или су га уз овлашћење продавали, били су веома важне особе свога времена. Тако данас у Београду постоје улице са њиховим именима: на Сењаку Симићева, на Врачару Катанићева, на Звездари Чеде Мијатовића, опет на Врачару Мекензијева и на Вождовцу улица пуковника Петра Мишића.
У покушају да се историја ове куће заштити од заборава, коме смо као народ, на жалост веома склони, следе (не)испричане приче везане за ову кућу и људе у њој.